foto1
foto1
foto1
foto1
foto1
Pogledajte spisak udžbenika za I razred II razred V razred VI razred u sekciji Novosti

ОШ "Ослободиоци Београда"

Oblik i veličina Zemlje

 

Zemlja ima oblik lopte. Ali Zemlja nije savršena lopta. Ona se okreće, i zbog toga se javlja centrifugalna sila koja pravi ispupčenja. To je sila usmerena od središta ka spolja. Pošto Zemlja rotira, najveća sila je na ekvatoru, pa izgleda kao košarkaška lopta kad neko sedne na nju. Takav oblik nazivamo spljoštenim sferoidom. Ako izmerimo udaljenost između Zemljinog severnog i južnog pola, dobićemo prečnik od 12.714 km. Ako izmerimo ekvatorijalni prečnik dobićemo 12.756 km. Njihova razlika je 42 km. Zbog neravnina na svojoj površini, Zemlja nije savršen elipsoid, već ima oblik koji se naziva geoid.

Obim Zemlje iznosi 40 000km, dok je površina 510 000 000 km2. Okeani i mora (Svetsko more) prekrivaju 71% površine Zemlje, zbog čega se zove plava planeta. Na Zemlji postoje 4 okeana i to: Tihi okean (Pacifik), Atlantski okean, Indijski okean i Severni ledeni okean. Kopno čini 29% Zemljine površine i čine ga 7 kontinenata. To su: Azija, Afrika, Severna i Južna Amerika Evropa, Antarktik i Australija.

 

 

Zemljina kretanja

 

Geocentrični sistem sveta predstavlja sistem u kome se u samom centru nalazi Zemlja kao ravna ploča, dok sva ostala nebeska tela (Sunce, Mesec i planete) kruže oko nje. Ovaj sistem sveta, se zadržao zahvaljujući hrišćanskoj crkvi održao se više od 15 vekova. Geocentrični sistem je detaljno opisao starogrčki naučnik Ptoloej.

Od XVI veka, sa razvojem nauke, menja se mišljenje o kretanju Zemlje. To je Heliocentrično shvatanje sveta. Ono podrazumeva da se Zemlja okreće oko svoje ose i zajedno sa drugim planetama oko Sunca. Ovu teoriju je objavio poljski nučnik Nikola Kopernik.

 

 

 

Kretanje planete Zemlje je dvojako: Rotacija, tj. okretanje oko sopstvene ose i kružno kretanje oko Sunca, tj. revolucija Zemlje.

 

Rotacija

 

Zemlja rotira od zapada prema istoku i okrene se oko svoje ose za 23h 56min i 4s, odnosno za jedan dan. To znači da se svako mesto na Zemlji tokom 24 časa obrne za ceo krug. Ali se ne kreću istom rotacionom brzinom. Najveću rotacionu brzinu imaju mesta na ekvatoru, a najmanju na polovima. Znači da se rotaciona brzina idući od polova ka ekvatoru povećava, zato što tačke za isto vreme (24h) moraju preći različitu dužinu puta i obrnuto.

 

Posledice rotacije su: smena obdanice i noći, prividno dnevno kretanje Sunca i razlike u vremenu.

Sunčevi zraci uspevaju da osvetle samo jednu Zemljinu poluloptu. To je dnevna svetlost. Druga polovina koja je ne osvetljena, naziva se noćna polulopta.

Linija koja odvaja dnevnu i nocnu poluloptu naziva se GRANICA OSVETLJENOSTI. Ona nije oštra linija što znači da se dan i noć ne smenjuju naglo već uz postepen prelaz.

1) izmedju obdanice i noći je VEČE.

2) izmedju noći i obdanice je ZORA.

Prividno kretanje i jeste uzrok vekovnog posmatranja planete Zemlje kao centra Vasione (geocentrični sistem sveta)

 

Razlike u vremenu

Na Zemlji ima 24 časovne zone i svaka je ograničena meridijanom na rastojanju od 150 jedan od drugog

Naša zemlja se nalazi usrednjoevropskoj časovnoj zoni. Lokalno vreme se određuje prolaskom Sunca kroz meridijan nekog mesta. U tom trenutku Sunce se nalazi u najvišoj tački iznad određenog mesta. Po lokalnom vremenu tu je podne. Zato se meridijani i nazivaju podnevci. Podne je uvek ranije u mestu koje se nalazi istočnije. Dogovorom su utvrđene časovne zone. Početna zona je oko Griničkog meridijana. Kada je u njoj podne, u svakoj sledećoj zoni prema istoku je po jedan sat više, a prema zapadu po jedan sat manje.

 

Revolucija 

 

Zemljina revolucija predstavlja kretanje Zemlje oko Sunca. Zemlja se kreće po elipsi u čijem se centru nalazi Sunce, koje svojom gravitacijom održava Zemlju na toj elipsi. Putanja po kojoj se Zemlja kreće oko Sunca zove se Ekliptikai Zemljina osa je nagnuta u odnosu na osu ekliptike. Srednja udaljenost Zemlje od Sunca iznosi približno 150 miliona kilometara i Zemlji je potrebno u proseku 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 46 sekundi da obiđe oko njega. Ovo vreme (365 dana), koje je potrebno da Zemlja obiđe oko Sunca zove se godina. Zbog viška sati, minuta i sekundi, svaka četvrta kalendarska godina ima 366 dana i naziva se prestupna godina. Putanja kojom se Zemlja kreće, ekliptika, ima oblik elipse, pa Zemlja nije uvek jednako udaljena od Sunca. Krećući se prosečnom brzinom od 30km u sekundi, u januaru (2. januar-perihel) udaljena je 147, a u julu 152 (3. jul-afel) miliona kilometara od Sunca. Znači udaljenost Zelje od Sunca ne utiče na klimu na Zemlji. Srednja udaljenost je 149,5 ili približno 150 miliona kilometara. 

 

Zbog revolucije i nagiba Zemljine rotacione ose, Sunce u toku godine nejednako osvetljava severnu i južnu Zemljinu poluloptu. Posledice toga su: nejednaka dužina obdanice i noći tokom godine, smena godišnjih doba, toplotni pojasevi. 

Dva puta u toku godine 21. marta i 23. septembra, obdanica i noć traju jednako (po 12 sati), pa ove datume nazivamo prolećnom i jesenjom ravnodnevnicom. Posle prolećne ravnodnevnice, mesta na severnoj polulopti sve više vremena provode u osvetljenom delu Zemlje. U tim mestima, obdanica je duža od noći. 21. juna odnanica je najduža, a noć najkraća. To je letnja dugodnevnica za severnu poluloptu (severno od ekvatora). Istovremeno mesta na južnoj polulopti sve više vremena provode u neosvetljenomdelu Zemlje. U tim mestima, obdanica je najkraća, a noć najduža 21. juna. To je zimska kratkodnevnica za južnu poluloptu. Posle jesenje ravnodnevnice , mesta na severnoj polulopti sve manje vremena provode na u osvetljenom,a sve više u neosvetljenom delu. Tada je u mestima na severnoj polulopti obdanica kraćaod noći, a 22. decembra je najkraći dan i najduža noć. To je zimska kratkodnevnica za severnu poluloptu.  Istovremeno, na južnoj Zemljinoj polulopti je obrnuto, obdanica je 22. decembra najduža, a noć najkraća.

U toku godine menja se količina toplote koju dobijaju pojedini delovi Zemljine površine. Sa promenom količine toplote javlja se smena godišnjih doba. Od 21. marta obdanica na severnoj polulopti je duža od noći i počinje proleće, a od 23. septembra obdanica postaje kraća od noći i tada počinje jesen. Na dan letnje dugodnevnice, 21. juna, počinje najtopliji deo godine na severnoj hemisferi , koje se zove leto. Najmanje je zagrevanje na dan zimse kratkodnevnice, 22. decembra. Od tada počinje najhladniji deo godine na severnoj polulopti koje nazivamo zima. Na južnoj polulopti je obrnuto.

Pošto je Zeljina osa u odnosu na ekliptiku naguta pod uglom od 66,50, a ekliptika je nagnuta u odnosu na Sunčev ekvator pod uglom od 23,50, ta dva nagiba imaju najveći uticaj na klimu na Zemlji.  Na 23,50 geografske širine se nalaze povratnici, a na 66,50 se nalaze polarnici. Između polarnika i polova je prostor gde 6 meseci traje noć i 6 meseci dan. Povratnici i polarnici razdvajaju toplotne pojaseve na Zemlji: jedan žarki, dva umerena i dva hladna.

 

http://www.purposegames.com/game/0a8ae04c15

VASIONA I VASIONSKA TELA

VASIONA je beskonačno veliki prostor koji nas okružuje i u kome se nalazi bezbroj nebeskih tela. Ona se još naziva svemir, a stari Grci su ovom beskonačnom prostoru dali ime kosmos, što znači red ili poredak

Vasionu čine:

 GALAKSIJE su masivni skupovi zvezda. One su međusobno povezane gravitacijom i kao takve čine skup ili galaktičko jato, koja zajedno mogu formirati i superjato. Galaksije se dele na tri glavna tipa: eliptične, spiralne, i neregularne.

SAZVEŽĐA. U prošlosti pojam sazvežđa je bio vezivan za zvezdane figure onako kako ih je nekada davno videla čovečija mašta. Danas ona pre svega imaju značenje određenih oblasti neba. Na nebu postoji ukupno 88 sazvezđa (mi vidimo 69). Ova savramena podela neba vodi poreklo iz 150-te godine naše ere kada je grčki astronom Ptolomej, u svojoj knjizi Almagest, objavio spisak od 48 sazvezdja. U to vreme sazvežđa su smatrana za zvezdane šare, bez definisanih granica među njima. Mnoga od ovih zvezdanih figura, a posebno dvanaest zodijačkih sazvežđa, su se pominjala još 2000 godina pre naše ere u starom Vavilonu. Dakle, sazvežđeili konstelacija zvezdaje deo zvezdanog neba u kojem grupa zvezda bliskih jedna drugoj zajedno obrazuju neki imaginaran lik kad se međusobno spoje zamišljenim linijama.

ZVEZDE su nebeska tela koja zrače sopstvenom svetlošću. Zvezda je telo loptastog oblika koje se sastoji od vodonika I helijuma. Najbliža zvezda Zemlji je Sunce, izvor svetlosti, toplote i života za našu planetu. Temperatura na površini iznosi oko 16000C. Površina Sunca se stalno menja. Na pojedinim mestima, usijani gasovi u vidu vodoskoka izbijaju kao plameni pramenovi, koji se nazivaju protuberance. Sunčeve pege se javljaju u središnjem pojasu Sunca, a vide se kao tamne mrlje. Temperatura im je niža od ostale površine Sunca. Javljaju se periodično, menjaju se, raspadaju i iščezavaju.

 

Ostale zvezde se vide samo tokom noći, kao sjajne tačke na nebu koje trepere usled efekta Zemljine atmosfere. U svakodnevnom govoru pod pojmom zvezde se ponekad smatraju i vidljive planete , pa čak i neke komete i meteore. Procenjuje se da u našoj Galaksiji ima oko 200 milijardi zvezda.

PLANETE su nebeska tela, loptastog oblika koja se kreću eliptičnim putanjama oko zvezda. Za razliku od zvezda, planete nemaju vlastiti izvor energije.

Planete u Sunčevom sistemu su: Merkur, Venera, Zemlja, Mars, Jupiter, Saturn, Uran i Neptun. Patuljaste planete Sunčevog sistema su: Pluton i Ksenon. Planete u Sunčevom sistemu podeljeni su u kategorije prema sastavu. Dele se na unutrašnje (Merkur, Venera, Zemlja i Mars) izgrađene od stena (nalaze se bliže Suncu) i spoljašnje (Jupiter, Saturn, Uran i Neptun) koje su gasovite.

 

 

SATELITI su loptasta vasionska tela koja se kreću oko planeta. Postoje prirodni i veštački sateliti (telekomunikacioni, meteorološki, astronomski, navigacioni, vojni...).

Mesec (lat. Luna) je jedini Zemljin prirodni satelit i ujedno najbliže nebesko telo, udaljeno u proseku 384.400 km, tako da svetlost s Meseca na Zemlju stiže za 1,25 sekunde. Mesec se kreće oko Zemlje po eliptičnoj stazi srednjom brzinom od 1,02 km/s. Mesec je čvrsto nebesko telo prečnika 3473,3 km, i po površini je 14 puta, po obimu 50 puta, manje od Zemlje. Svetlost dobija od Sunca, tj. odbija sunčevu svetlost, pa ga zato i vidimo. Oko svoje ose se obrne za 27 dana, 7 sati i 11,5 sekundi. Zbog stalnog menjanja položaja prema Suncu i Zemlji različito je osvetljen, pa se sa Zemlje mogu uočiti različite faze, od kojih četiri su karakteristične:

      - Mladi mesec (Mesec nevidljiv, osim za vreme pomračenja Sunca

      - Prva četvrt (Mesec vidljiv uveče, i zalazi u ponoć

      - Pun Mesec (Mesec vidljiv celu noć)

      - Poslednja četvrt (Mesec izlazi u ponoć i vidljiv do izlaska Sunca)

Pomračenje Meseca nastaje kada se Zemlja nađe direktno između Sunca i Meseca. Ona zaklanja sunčeve zrake i baca senku na Mesec. Kako Mesec zalazi sve dublje u Zemljinu senku, on menja boju od sive do narandžaste ili tamnocrvene. Mesec poprima novu boju, zato što indirektni sunčevi zraci, ipak, prolaze kroz Zemljinu atmosferu i obasjavaju ga.

Pomračenje Sunca je pojava koja se dešava kada Sunce baca Mesečevu senku na površinu planete Zemlje, što se može dogoditi samo kada se Mesec nalazi između Zemlje i Sunca.

POMRAČENJE SUNCA 

PLANETOIDI ILI ASTEROIDI su mala čvrsta tela u planetarnim sistemima. U poređenju sa planetama, manji su i najčešće nepravilnog oblika. Većina asteroida u Sunčevom sistemu nalazi se u asteriodnom pojasu između Marsa i Jupitera. Do sada ih je otkriveno preko 170.000, a preko 11.000 ih je dobilo vlastita imena, pored kataloškog broja. Procenjuje se da bi ih u našem sistemu moglo biti nekoliko miliona.

 

KOMETE su nebeska tela koje se nalaze u putanji oko Sunca. Komete (u narodu poznate kao zvezde repatice) se sastoje od prašine, smrznutih gasova, kamenja i leda. Orbite kometa se stalno menjaju: originalno su bile u spoljnom Sunčevom sistemu i sklone su poremećajima prilikom bliskih prolazaka pored velikih planeta. Neke od njih prilaze blizu Suncu i isparavaju, dok neke bivaju zauvek izbačene iz njega. Karakteriše ih iznenadna pojava na nebu i rep koji višestruko nadmašuje dimenzije samog jezgra komete. Najpoznatija kometa je Halejeva kometa, koja pored nas prođe svakih 76 godina.

 

METEORI su mala tamna nebeska tela koja slobodno putuju kroz svemir velikim brzinama, a pri dodiru sa Zemljinom atmosferom na kratko vreme postaju vidljivi, svetle, a zatim se gase (tzv.zvezde padalice). Različitog su oblika i veličine: od zrna peska, pa do nekoliko kilometara u prečniku. Kada padnu na Zemlju nazivaju se meteorirti. 




Ostrvo koje raste - Grenland

Iako je star 2,5 miliona godina, Grenland se tek od nedavno našao u središtu međunarodne političke i akademske pažnje. Razlog za to jesu pre svega klimatske promene, odnosno posledice do kojih su iste dovele.

Zbog globalnog zagrevanja led na Grenlandu  se godišnje topi daleko brže nego što je to godišnje bilo uobičajeno, ovo ostrvo sve više dobija na visini.

Na prvi pogled zvuči možda nelogično, ali je u pitanju sasvim normalna prirodna pojava: da bi se uspostavila ravnoteža između susednih blokova kore, gubitkom glečera gubi se i težina Grenlanda,  pa ostrvo polako izranja u odnosu na okolno područje.

Težnja ovakvoj ravnoteži može se pratiti na primer i u Skandinaviji koja je za vreme ledenog doba pre 10.000 godina bila zatrpana težinom leda, a otapanjem istog godišnje dobija na visini. Zabeležen je rast od već 300m, a u samom centru Skandinavije iznosi i dalje 9mm godišnje.

 

Međutim, u slučaju Grenlanda, ubrzano topljenje leda izaziva i ubrzano dobijanje na visini, čak do 20mm tople 2010. godine, umesto uobičajenih 10-15mm u godinu dana. Period topljenja leda se na Grenlandu te godine mestimično produžio i do 50 dana više nego uobičajno, što je izazvao topljenje i  dodatnih 100 milijardi tona leda. Stručnjaci polaze od toga da će dobijena visina do 2025. godine iznositi do 50mm godišnje, ako otopljenje bude išlo dosadašnjim tokom.

Takođe, stručnjaci smatraju da će do promena u nadmorskoj visini doći i u regionu, ponovo kao posedica uspostavljanja pomenute ravnoteže. Kao primer su naveli područje Baltičkog mora gde se upravo Skandinavija uzdiže, a baltičko i nemačko primorje spuštaju.

 

 

 

Svetlosno zagadjenje

 

       Svetlosno zagađenje (eng. "light pollution") je svaka nepotrebna, nekorisna emisija svetlosti u prostor izvan zone koju je potrebno osvetliti (ulice, trga, reklama, spomenika..), do koje dolazi zbog uporabe neekoloških rasvetnih tela, većinom još i nepravilno postavljenih.

      Loše projektovano ili preterano osvetljenje može da bude uzrok ozbiljnih psiholoških i ekoloških problema: ometa astronomska posmatranja, ugrožava životne cikluse nekih biljaka i životinja (koji su u skladu sa prirodnim osvetljenjem), ometa ljude u svakodnevnim aktivnostima... Astronomi su prvi skrenuli pažnju na ovaj problem, a i šira javnost počinje da podiže svoj glas. Širom sveta formiraju se udruženja čiji je cilj da se ovaj problem shvati ozbiljno i termin svetlosno zagađenje je ušao u brojne zakone o zaštiti životne sredine.

Опширније...

2019 Copyright ОШ Ослободиоци Београда Rights Reserved