foto1
foto1
foto1
foto1
foto1
Погледајте детаљне информације о сигурању ученика. Линк се налази у главном менију

ОШ "Ослободиоци Београда"

U petak  27. septembra 2013. dvadeset osam učenika osmog razreda je posetilo izložbe u Domu vojske i Galeriji SANU  sa nastavnicom istorije Olgom Šimšić i nastavnikom likovnе kulture Sinišom Zekovićem. U Domu vojske su posetili izložbu posvećenu Milunki Savić- narodnom heroju, a zatim postavku Vlaha Buhovca čija je najpoznatija slika “Iza”. Nakon toga su otišli u galeriju SANU u kojoj su gledali postavku Voje Stanića, slikara iz Crne Gore.

O pomenutim ličnostima možete pročitati u daljem tekstu.

 

 

 

Милунка Савић – Глигоревић (Копривница, 1890Београд, 5. октобар1973) била је наредник у Другом пуку и српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата. Рањавана је у борбама девет пута. Због неизмерне храбрости прозвана је од стране француза "Српском Јованком Орлеанком".

Биографија

Рођена 1890. (или 1892, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина) године у селу Копривница код Рашке, Милунка Савић се у балканским ратовима 1912. и 1913. године борила као добровољац, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол је откривен од стране болничког особља које је видело њене ране после Брегалничке битке, скоро годину дана после њеног приступања српској војсци. У Првом светском рату се нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима.

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу Милош Обилић. Једина је жена у свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.[1]

Након Првог светског рата се удала и добила ћерку након чега се преселила у Београд. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи 20 година као чистачица у Државној хипотекарној банци. Ипак, одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, она ће изабрати да живи у Београду, али људи су брзо заборавили њене заслуге. За све то време, Милунка је ишколовала тридесеторо деце коју је доводила са села и изводила на прави пут.

За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу у којој је лечила партизанске и четничке рањенике. Године 1943. болница је откривена а Милунка Савић је ухапшена. Била је затворена у логору на Бањици где је провела шест месеци ишчекујући стрељање. Када је један немачки официр прегледавао спискове предвиђених за стрељање наишао је и на име Милунке Савић. Питао је да ли је то чувена хероина из Првог светског рата и наредио да је пусте. Милунка је пуштена и нису је узнемиравали до краја рата. Након рата, комунистичка власт јој 1945. додељује пензију. Старост проводи у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима, на која је одлазила у српској униформи и са ордењем. Након продаје куће, 1972. године додељен јој је мали стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. После три шлога, умире у том стану 5. октобра1973. године.

Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду. На њеној бившој кући на Вождовцу, данас Улица Милунке Савић, постављена је спомен-плоча.[2]

Радио телевизија Србије је снимила документарни филм посвећен њој, ауторка филма је Слађана Зарић. Направљена је и изложба, дело исте ауторке, која је приказана у септембру и октобру 2013. године.[3]

Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855Праг, 23. април 1922) је био један од најзначајнијих хрватских сликара.

Биографија

У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. вратио се кући.

По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на ÉcoledesBeaux-Arts у класи Александра Кабанела (AlexandreCabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону.

У париској фази (187793) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом LagrandeIza (Salon1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, LauraleDoux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко).

Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Кратко време борави и ствара у Далмацији.

Доласком у Загреб1893. постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона, оснива Друштво хрватских умјетника и настоји да афирмише хрватску уметност у свету. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у хрватској уметности. Зачетник је хрватске модерне и један од најплоднијих хрватских сликара.

Од 1903. до смрити живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији. У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу.

Члан Српске краљевске академије постаје 1905, а 1919. године почасни члан Југославенске академије наука и уметности.

Непосредно пре своје смрти 1922. урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића.

Voja Stanić

Voja Stanić

Voja Stanić je rođen 3. februara 1924. godine u Podgorici. Završio je Akademiju likovnih umetnosti, odsek vajarstvo, u Beogradu 1951. godine u klasi profesora Alojzija Dolinara. Ovaj veliki crnogorski i jugoslovenski slikar imao je preko 70 samostalnih i više od 150 kolektivnih izložbi. Dobitnik je većeg broja značajnih nagrada i priznanja - AVNOJ-eve, Trinaestojulske, Politikine, nagrade grada Zagreba, nagrade Likovnog salona Cetinja, memorijala Milene Pavlović Barili... Član je CANU i DANU. Na Bijenalu vizuelnih umetnosti 1997. godine u Veneciji predstavljao je Jugoslaviju.

 

2021 Copyright ОШ Ослободиоци Београда Rights Reserved